LJUBOVIJA - Osmoro osnovaca iz Gornjih Košalja svakog dana peške kreće u školu u Gornju Trešnjicu, udaljenu devet kilometara. Za razliku od drugih đaka pešaka, oni do škole moraju da idu opasnom uskom planinskom stazom kroz kanjon reke Trešnjice i da pri tom savladaju visinsku razliku od 700 metara. Od kuće kreću pre svanuća, vraćaju se po mraku, a na putu ih svakodnevno vreba mnoštvo opasnosti.
Čim se oglase prvi petlovi, Ljiljana, Ivana, Biljana, Darko, Rajko, Jelena, Dragana i Velinka ustaju iz toplih kreveta i spremaju se za polazak u školu. Topla jakna, debele čarape, ranac na leđima, užina. Na nogama obavezne gumene čizme. Prva iz kuće izlazi Ivana Radojević, njoj je najdalje, devet kilometara do škole u jednom pravcu. Još pre svanuća svi se nalaze na mestu zvanom Raskršće. Odatle ih put vodi planinskom stazom kroz kanjon reke Trešnjice, negde širokom jedva dvadesetak centimetara. Oko njih stene, šuma i beloglavi supovi, zaštićena vrsta orla kojoj je kanjon reke Trešnjice jedno od tri staništa u Srbiji.
- Sad je malo nezgodno jer je poledilo, a nizbrdo je. Gore će biti kad malo otopli, onda počne kamenje da se odronjava, pa moramo da pazimo da nas neka stena ne pogodi, ali ne plašimo se - priča Ivana, učenica osmog razreda.
To za njih „malo nezgodno” za nas izgleda veoma opasno. Staza široka jedva da stane noga, na mestima potpuno prekrivena ledom. Sa jedne strane visoke kamene litice, sa druge duboki ponor. Kada idu u školu nizbrdo, kada se vraćaju uzbrdo. Kako li tek izgleda kada počnu odroni, gde čovek da se sakrije?
Da bar prošire stazu
- Naša deca su pravi heroji. U jedanaestoj godini spoznaju sve muke života u srbijanskom selu. Godinama tražimo od nadležnih da se nešto preduzme, ali ovo je zaštićeni rezervat prirode. Ovde, kažu, ne sme ništa da se radi. A mi samo tražimo da nam deca bezbedno stižu u školu i nazad. Pa zar je to tako veliki zahtev - kaže Tiosav Matić, otac Ljiljane i Biljane, koji pored njih ima još dvoje dece. |
- Ma nije tako strašno kako izgleda, navikli smo se mi - kao da mi čita misli Ljiljana Matić, takođe učenica osmog razreda.
U grupi je i njena sestra Biljana. Peti je razred, i najmlađa u ovoj hrabroj družini.
- Bolje je sad nego kad je veliki sneg ili kiša. Bar suvi dođemo u školu - veli Biljana, priznajući da bi volela da je staza malo šira. A šta rade kad dođu mokri?
- Ništa, osušimo se pored peći - odgovara Darko Matić, učenik šestog razreda, kao da je to najnormalnije. Deci iz Gornjih Košalja treba dva sata kada idu nizbrdo. Kad se vraćaju, više od tri. A svi dobri đaci. Uglavnom odlični, poneko vrlo dobar. Kad stignu da uče? Odakle im volja posle ovakvog puta?
- Ma sada je lako, zima je, nema kod kuće mnogo posla. Kada dođe proleće stignemo mi i starijima da pomognemo u poslu - odgovara Velinka Đurđević, učenica osmog razreda. Kaže da ponekad kada naveje sneg po dva-tri dana ne idu u školu dok im roditelji ne naprave prtinu. Jer, u kanjonu su samo oni i orlovi.
- Kada dođe proleće, u rancima nosimo i makaze za voće. Sečemo grane da možemo da prođemo. Tu je i obavezan štap zbog zmija. Priznajem da ih se malo plašim, ali ih ne ubijamo, uglavnom se jedni drugima sklanjamo - kaže Ivana, dodajući da se za četiri godine, koliko ona ide ovom stazom u školu, dogodio samo jedan incident.
- Sestra mi je prošle godine slomila nogu. Okliznula se sa stene i pala u reku, ali sve se dobro završilo - objašnjava Ivana, sa Ljiljanom jedan od najboljih đaka u školi.
Jeleni, Dragani, Velinki, Ljiljani i njoj je ostalo još samo tri i po meseca petosatnog pešačenja do škole i nazad. Onda će, vele, u neki veći grad, u srednju školu, nekim normalnim putem. Kažu da jedva čekaju. A kako i ne bi. Ostalima će se na jesen pridružiti novi đaci iz Gornjih Košalja koji završavaju četvrti razred. I oni će se u naredne četiri godine pet sati mrznuti, mokri dolaziti u školu, zaobilaziti zmije i stene koje se odronjavaju. I decenijama niko ne nalazi rešenje za njihove muke.
www.blic.rs
