Dugačak je 95-105cm.
Raspon krila se kreće od 240 do 280 cm.
Od registrovanih 104 vrste ptica beloglavi sup(Gips fulvus) je najznačajnija vrsta ptica u Rezervatu,,gornja Trešnjica,, udaljenom 12km od Ljubovije ka Užicu i poslednja vrsta iz podfamilije lešinara koja se u Srbiji održala do današnjih dana.
Beloglavi sup zauzima prvo mesto među velikim jedriličarima. Kada je vreme loše primoran je da nezgrapno udara krilima ne uspevajući da se podigne u visinu ali kada su uslovi povoljni on se lako kreće sa masama toplog vazduha koje ga podižu u vazdušno prostranstvo i skoro trećinu dana provodi u klizećem letu potpuno raširenih krila dok su mu velika konturna pera potpuno odvojena jedno od drugog poput prstiju na ruci i, pod dejstvom vazdušnog pritiska, savijena na gore.
Gledano sa strane krila blago uzdignuta a silueta ptice podseća na vrlo spljošteno slovo V. Kada traži hranu beloglavi sup se ne penje na veliku visinu međutim kada utoli glad tada se prepušta strujama i zabeleženo je njegovo prisustvo na 4500m pa čak i preko 5500m nadmorske visine.
U potrazi za lešinama beloglavi sup u klizećem letu ispituje doline i kosine planina na kojima živi. Udaljava se do 10, 20 pa čak i 50 kilometara od litice na kojoj provodi noć u društvu svojih istovrsnika. Beloglavi sup uginule zivotinje otkriva ne po njihovom mirisu vec pomoću svog oštrog vida. Utvrđeno je da na udaljenosti od 3km on još uvek može da raspozna predmet od samo 30cm dužine! Takođe, kao jedan od pokazatelja gde je hrana koriste mu gavranovi i bele kanje koje su takođe ljubitelji lešina i čim se neka od tih ptica spusti on se približava (ne spuštajući se na tlo) da bi ispitao okolinu.
Na lešini najgladniji zauzimaju istureniji položaj u odnosu na druge. Rasteruju ih idući paradnim korakom: pri svakom koraku jednu nogu dizu vrlo visoko rastavljajuci prste. Ako su supovi malobrojni i među njima nema izgladnelih, ovaj ceremonijal se ne poštuje i svaki se ustremljuje na plen. Svojim ogromnim kljunom Beloglavi sup uspeva da probije kožu i u otvor koji je napravio uvlači glavu da bi izvukao komade utrobe. Za pola sata tridesetak Beloglavih supova moze da svede samo na skelet jelena lopatara čija je prosečna težina šezdeset kilograma!
Kako Beloglavi sup ima sve manje i manje prilika da nađe uginulu stoku maksimalno se koristi onim lešinama koje nađe i ponekad se nakljuka do te mere da ima poteškoca pri uzletanju. U tom slučaju jedan obrok mu je dovoljan za nedelju dana pa i duže. Posle obroka obično trlja glavu natopljenu krvlju uz zglob krila da bi je očistio.
Vrlo društven Beloglavi sup provodi svoj život u grupama a gnezdi se često u kolonijama sastavljenih od manjeg ili većeg broja jedinki. Kolonije su smeštene na teško pristupačnim liticama i ženka u gnezdo koje je napravljeno od granja i suve trave snese jedno jaje na kome leže oba roditelja. Kada se mladunče izlegne i muzjak i ženka učestvuju u njegovom hranjenju, a to nastavlaju da čine i nakon njegovog izletanja iz gnezda. Mladi supovi su polno zreli tek u četvrtoj ili petoj godini života a jednom formirani parovi ostaju zajedno tokom čitavog života. Išćezavanjem nomadskog načina stočarstva došlo je i do opadanja populacije beloglavih supova. Još jedan bitan uzrok stradanja beloglavih supova jeste trovanje. Naime, ljudi su godinama bacali otrovne lešine i trovali vukove ali je pored vukova stradao i veliki broj supova.
0 коментара:
Постави коментар